Arhive oznaka: historija

30 godina od smrti Tita a bolje nam nije…

Kako već rekoh u naslovu, bolje nam nije a turbo nacionalisti nam obećavaše kule i gradove,  jedenje zlatnim kašikama i još koješta.

Doduše,  ja se i nisam osvrtao na obećanja gore navedenih. Pičim svoj život kao i prije rata ali sve teže i teže. Sapinju me budalasta rješenja za državno uređenje jer koliko vidim BiH nikako da krene nabolje! Sapinje me miješanje u privatni život tačnije, duboko zadiranje u nečiju intimu i naslađivanje pikantnostima iz porodičnih života građana! Iskreno sam zabrinut položajem penzionera danas. Daj bože da ja svoju dočekam a ako i dočekam taman ću imati para da kupim sebi štrik i objesim se.

Zašto?

Pa samo budala može cijeli život voljeti ovu našu dragu BiH, ginuti za nju (borci), raditi marljivo dok se trutovi  slade i čekati pozne godine sa mizernom penzijom koja je van svakog poimanja ljudskog dostojanstva!

Zato sam i citirao dolje navedeni post da me kojim slučajem opet ne bi privodili u policijsku stanicu radi INFORMATIVNOG RAZGOVORA! Ovaj post je legalno napisan od profesionalnog novinara. Kad sam ga čitao ostao sam bez potrebe da ga na bilo koji način cenzurišem.

Dokaz više, meni samom, da nisam jedini koji isto misli o trenutnoj situaciji u ovoj lijepoj, našoj, ćilimom zastrtoj, Bosni i Hercegovini…

 

Prekid utakmice, igrači Hajduka i Zvezde sa sudijom Husrefom Muharemagićem na centru, suze i jecaji, a zatim spontano “Druže Tito mi ti se kunemo…” prepunog Poljuda. Ova slika ostala je u kolektivnom sjećanju “narodima i narodnostima, svim radnim ljudima i građanima” bivše SFRJ, kao trenutak kada je zvanično saopćeno da je u Ljubljani preminuo “najveći sin” – Josip Broz Tito. Bio je 4. maj 1980. godine.

O Titu i naročito vremenima kojima je on personifikacija priča se i danas, 30 godina od njegove smrti. Ta su vremena za većinu onih koji ih pamte, pa čak i onima koji o tome znaju samo iz priča svojih roditelja, sinonim za blagostanje, sreću, mir, rahatluk, red i zakon, radnička prava, socijalnu sigurnost…

Taj osjećaj spokojnog života u Titovim vremenima jedva da malo mogu pomutiti neumoljivi historijski fakti o represivnom, diktatorskom režimu, Golom otoku, Udbi, montiranim političkim suđenjima…

Zašto je to tako, zašto se, uprkos svim negativnim elementima njegovog režima, za Titovim vremenima toliko žali? Najjednostavniji odgovor obično je najbliže istini: Zbog onih koji su došli nakon Tita.

Bilo bi pogrešno idealizirati Titova vremena, jer su i on sam i funkcionerska svita oko njega znali za život na visokoj nozi. Pilo se, jelo se, putovalo se, pomalo kralo, pomalo lagalo, uživalo se, sve o državnom trošku. Za to ih se malo nije smjelo, a malo nije htjelo pitati, jer je i sam narod bio relativno zadovoljan. Socijalno, zdravstveno, redovna plaća, penzija, ljetovanje preko sindikata, sve od vlastitog rada.

Najzad jedna poštena kolumna u Dnevnom avazu!

Aferim!

Američka histerija, pardon historija, istorija… Hajde de! Nebitno sad!

Dobih ovih dana jedan cirkularni mail. U njemu mnogo šaljivih dosjetki, komentara na aktuelnu svjetsku i domaću zbilju, zanimljivih sličica, anegdota, karikatura  pa riješih da s vama podijelim makar ovaj pravo dobar vic.

Smijanje je poželjno!  ((( 😀 )))

Prvi školski dan u jednoj američkoj školi.
Učiteljica predstavlja novog učenika Hakira Suzukija iz Japana.
Počinje sat i učiteljica kaže: “Sada ćemo vidjeti koliko poznajete američku historiju!

Ko je rekao: “Sloboda ili smrt.”?”
Odjednom tišina. Samo Suzuki digne ruku i kaže:
“Patrick Henry, 1775. godine, Philadelphija.”
“Vrlo dobro Suzuki”.
“A ko je rekao:  “Država je narod! I kao takva ne smije nikada umrijeti!”?”
Suzuki ustane:
“Abraham Lincoln, 1863. Washington.”
Nastavnica strogo pogleda razred pa reče:

“Stid vas bilo! Suzuki je Japanac pa poznaje američku historiju bolje od vas!”
Tihi glas iz kraja razreda:
“Jebite se posrani Japanci!”
“KO JE TO REKAO?!” Vikne nastavnica, na što Suzuki digne ruku i reče:
“General MacArthur, 1942. Guadalcanal i Lee Iacocca 1982. na skupštini dioničara Chryslera u Detroitu.”
Tišina u razredu, iz pozadine se čuje:
“Puši ku*ac!”
Učiteljica sva izvan sebe:
“Sad je kraj! Ko je to rekao?!”
Suzuki:
“Bill Clinton Monici Levinsky, Oval Office, 1997. godine, Washington.”
Drugi učenik se prodere:
“Suzuki je govno!”
Suzuki:
“Valentino Rossi, Rio de Janeiro, moto Grand-Prix, Brazil 2002”
Razred pada u histeriju a nastavnica u nesvijest, na vrata upada direktor škole:

“U pi*ku materinu, još nikad nisam vidio ovoliki haos!”
Suzuki:
“Valentin Inzko, visoki predstavnik, prilikom analize političke situacije u BIH pred preuzimanje mandata, 26 mart 2009!

((( :mrgreen: )))